Milutin Bojić — pesnik bola i ponosa

Jelica Janačković 2019.
Komentari

Na današnji dan 1892. godine rođen je Milutin Bojić, srpski pesnik, dramski pisac, književni kritičar i pozorišni recenzent. Svrstava se u red najboljih srpskih pesnika. Iako je živeo samo 25 godina, ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti. U svom kratkom životu ipak je stigao da opeva patnje i stradanja srpskog naroda kroz tragično povlačenje preko Albanije i na taj način ovekovečio jezivu viziju plave grobnice kod ostrva Vida – ostrva smrti. Ali nije dočekao da opeva pobede i oslobođenje u koje je čvrsto verovao. Smrt ga je zatekla u trenutku njegovog snažnog pesničkog uspona.

Foto: opusteno.rs

Najpoznatija pesma Milutina Bojića, Plava grobnica, posvećena je srpskim vojnicima koje je bolesne smrt zadesila nakon iskrcavanja na Krf 1916. godine, a čija su mrtva tela bačena u more pokraj grčkog ostrva Vida. Poznat je i po svojoj ljubavnoj lirici i rodoljubivim stihovima baziranim na nacionalnim, biblijskim i klasičnim motivima. Značajan je njegov doprinos srpskom pozorištu i književnoj kritici.

Milutin Bojić je rođen 1892. godine u Beogradu u zanatskoj porodici. Imao je dva brata i dve sestre i pohađao tadašnju Palilusku školu. Kako je u osnovnoj školi ostvario odličan uspeh, roditelji odlučuju da ga dalje školuju pa tako upisuje opšti smer Druge beogradske gimnazije. Od malih nogu Milutin je učen predanom radu, što će značajno uticati na njegov život i delo. Detinjstvo je proveo u radnoj atmosferi i tako formirao svoju ličnost. 1907. godine prisustvovao je svečanom postavljanju temelja zgrade Srpske narodne skupštine. U ovom periodu nastale su njegove prve pesme, kritike i studije, koje je uglavnom objavljivao u školskim listovima. U Dnevnom listu bio je najmlađi saradnik. Svoje prve objavljene radove nije potpisivao pravim imenom, jer je čekao da položi maturski ispit.

Milutin Bojić 23

Milutin Bojić sa porodicom; Foto: milutinbojic.org.rs

Tokom Aneksione krize i u periodu posle nje, Bojić je uveliko razvijao novinarsku karijeru u Dnevnom listu, Vencu, Delu, Srpskom književnom glasniku i Pijemontu. Radio je kao novinar i za vreme Balkanskih ratova. Mnogo je proučavao Bibliju. Književni uzori bili su mu Niče, Bodler, Viktor Igo, Rišpen, Rostan, Čehov, Tolstoj, Mereševski, Oskar Vajld i mnogi drugi. Kritika i čitalačka publika su pozitivno primile njegove radove, što je doprinelo da ih objavljuje u najuglednijim domaćim listovima i časopisima. Povremeno je prevodio dela stranih pisaca na srpski jezik. U Narodnom pozorištu je bio čest posetilac, nije propuštao premijere. Objektivno je sagledavao istoriju i društvene tokove, a njegova dela oslikavaju potragu za suštinom određenih događaja i pojava koje su iz njih proizašle.

Kada  je 1911. godine umro Milutinov otac, cela porodica je oslonac tražila u njemu. U iduće dve godine bio je učesnik Balkanskih ratova. Pored toga, dosta je putovao u ratom oslobođene krajeve kako bi pisao pesme, beleške, epigrame, putopise, pozorišne i književne recenzije. Tada je napisao istorijsku dramu Kraljeva jesen i dobio pozitivne književne kritike od Jovana Skerlića. Ova njegova drama prvi put je izvedena u beogradskom Narodnom pozorištu, u oktobru 1913. godine. Njegova naredna drama Gospođa Olga takođe je dobro prihvaćena, pa je Bojić kao dvadesetjednogodišnjak stekao veliki uspeh. Pred sam kraj života Jovan Skerlić je uveo Bojića u svoju Istoriju novije srpske književnosti. Skerlićeva smrt je jako potresla mladog pesnika. Tada je izdavač i bibliotekar Svetislav Cvijanović objavio četrdeset osam pesama Milutina Bojića, koji je stekao veliki književni ugled.

Bojić 12

Milutin Bojić sa sestrama; Foto: milutinbojic.org.rs

Već sa 18 godina, zahvaljujući svom predanom trudu i radu, Milutin Bojić je važio za uglednog člana društva. Zapamćen je kao vedar, komunikativan mladić, koji je bio uvek lepo obučen. Njegova ljubav bila je lepa Radmila Todorović, koju je upoznao na igranci. Ovako je Radmila govorila o Milutinu: Bio je sentimentalan, neobično nežan, pažljiv i ponekad detinjski raspoložen. Govorila kako njeni prijatelji nisu  blagonaklono gledali na njihovu ljubav, s obzirom na to da se Bojić družio sa glumcima, ali nije ozbiljno shvatala njihove komentare. Kada je Radmila otišla u Kragujevac u posetu svojim roditeljima, Milutin je doputovao tamo da je vidi. Zamolio ju je da u obližnjoj biblioteci pronađe sve časopise u kojima su objavljivane njegove pesme. Ona ih je pronašla, strpljivo prepisala na papir i poslala poštom u Beograd. Na osnovu ovih pesama Milutin je objavio zbirku Pesme.

Po objavi rata Milutin Bojić odlazi u Niš gde pri Vrhovnoj komandi obavlja dužnost cenzora. Prilikom odstupanja preko Albanije nalazi se u sastavu jedne telegrafske jedinice sa specijalnim zadatkom. Po dolasku na Krf jedno vreme je proveo u Obaveštajnoj službi Vrhovne komande, da bi nešto kasnije bio prekomandovan za Solun. Kao svedok masovnog umiranja na ostrvu Vidu on piše svoju najupečatljiviju pesmu Plava grobnica koja predstavlja svojevrsnu tvorevinu Bojićevog nadahnuća. Nju je pesnik posvetio stradanju srpskih ratnika i gomili leševa koje su saveznički brodovi uz zvuke vojničkih truba spuštali u more ili plavu grobnicu. Prelaskom u Solun stigao je da objavi zbirku pesama pod naslovom Pesme bola i ponosa, u kojoj se nalaze 34 pesme koje je napisao na Krfu i Solunu, za sobom ostavljajući nezaboravne stihove o jednom tragičnom delu srpske istorije. U Solunu je avgusta 1917. godine izbio veliki požar koji je uništio polovinu varoši. Prilikom ovog požara do temelja je izgorela i štamparija Akvarione u kojoj je bila štampana njegova zbirka Pesme bola i ponosa.

Bojić 1

Milutin Bojić sa verenicom Radmilom; Foto: milutinbojic.org.rs

Devojci je Milutin sa Krfa pisao: Teško sam oboleo. Svet oko mene ne zna da moram u postelju. Ustaću, sutra, samo zato da nađem nekoga kome ću dati ovo pismo. I duša mi je bolesna. I ponos. Umorni su kao i telo. Da, ja dobro vidim svoj kraj. Nema mi života, možda, još ni godinu dana. Ništa me više ne veseli. Čini mi se da nikad neću videti svoju zemlju. Ni tebe. Ostaću ovde, daleko od svega. Pokopan ispod čempresa. Zaboravljen od svih kao ovi mučenici koje savezničkim lađama, mrtve, predaju pučini i morskoj dubini. Molim te, ne piši i ne govori nikom o ovome. Grlim te, grlim, draga, mada mi smrt kuca na vratima. Posle ovako teškog psihičkog i fizičkog stanja, Bojić se ipak oporavio. Dobio je mesec dana odsustva i ponovo video verenicu. Proveli su divnih mesec dana u Nici, a onda je Bojić morao nazad u Solun.

Sreća nije dugo potrajala, jer ga je tuberkuloza ponovo prikovala za krevet. 8. novembra 1917. godine Milutin Bojić je preminuo u Solunu u bolnici u 25. godini života. Sahranjen je na vojnom groblju na Zejtinliku. Oproštajni govor na sahrani čitao je književnik Ivo Ćipiko. Krajem leta 1922. godine preneseni su posmrtni ostaci Milutina Bojića u Beograd, gde je sahranjen u porodičnoj grobnici na Novom groblju. Iako je živeo jako kratko, značajan je njegov doprinos srpskoj književnosti. Opevao je patnje i stradanja koja su zadesila srpski narod u povlačenju preko Albanije i pesmom ovekovečio plavu grobnicu. Nije dočekao slobodu, a umro je u trenutku ličnog pesničkog uspona.

Izvori: www.biografija.org, www.opusteno.rs, www.kodkicosa.com 

Ključne reči: Milutin Bojić , srpski pesnik , Plava grobnica , patriota , Na današnji dan ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.