Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kultura

Teodora Vuković: Jedina stvar koju ne treba zaboraviti je da volimo

Ksenija Dimitrijević 5.12.2020. Komentari

U knjizi „Ultravioletna” mlade spisateljice Teodore Vuković otkrivaju se životne muke kroz koje ljudi prolaze i upućuje se na to da oni treba da znaju da nisu jedini koji prolaze kroz nešto što ih muči. Kroz reči koje se provlače na listovima ove knjige treba osetiti da postoji oslonac, pa makar on bio i samo reč.

Foto: privatna arhiva

Ona je bučna i drčna, nežna i snažna, na momente ohola, emotivna i hladna. Ona je žena i devojčica, sat bez brojeva, oluja, lavirint emocija, ona je Ultravioletna. Njena poezija predstavlja glas mlade generacije umetnika koji se ne plaše da glasno i prkosno izgovore svoje misli, dok najveće tajne duše poklanjaju noćima u kojima je inspiracija, baš kao i ljubav, jača od razuma. Prema rečima spisateljice, ova knjiga je za sitne sate, kada se koža cepa, a duša otvara, dok se prošlost šunja na prstima. Teodora Vuković je povodom objavljivanja svoje knjige govorila za Studentski dnevni list o tome na koji način ona otvara dušu, o kome govori dok piše i da li sve ono što je napisano može ostati prošlost. 

Ova knjiga je za otvaranje duše, na koji način Vi otvarate dušu? 

Teodora: Svoju dušu otvaram pisanjem i čitanjem. Jedino tako mogu da kažem sve što bih inače prećutala, a volela bih da to neko čuje.

Šta je motiv knjige i zbog čega?

Teodora: Motiv bi najviše bio ljubav. Za sve u životu meni je motiv ljubav, pokretač svega. Mislim da od silnih obaveza i brzog života koji vodimo često zaboravljamo da volimo, a to je jedina stvar koju ne treba zaboraviti. 

Da li sve ono što je napisano može ostati u prošlosti?

Teodora: Delimično. Postoje stvari koje su napsiane samo u trenutku naleta besa ili inspiracije. To se negde i izgubi, ne misli se o tome kao ranije. Što se tiče onih odlomaka koji su pisani dugo, oni se teško zaboravljaju. Ponekad bivaju i nečija budućnost. 

Na koji način muke prestaju time što se napišu?

Teodora: Katarzom. Pročišćenjem. Kada izbacimo sve iz sebe i napišemo, u tom trenutku smo preneli pola bola na parče papira. Mi je više ne osećamo u tolikoj meri. Postane lakše − lakše za razumevanje i prevazilaženje. 

130144616 687115025337669 609430006868699761 n

Foto: Teodora Vuković

Koja je poruka knjige i šta njome poručujete osobi o kojoj pišete? 

Teodora: Zapravo, ne postoji jedna osoba kojoj su reči tamo posvećene. Neki su tekstovi i meni posvećeni. Nekome ko prolazi kroz slično. Nekome ko ne smatra da je vredan onoliko koliko zaista jeste. Poruka knjige je ta da niko nije sam. Svako ima nekoga na svetu sa kim može da deli sličnu ili istu bol. Zajedno mogu to da prevaziđu. 

Vi ste svoje pisanje započeli putem Instagrama, kako su oni koji Vas prate reagovali na knjigu?

Teodora: Prijatno sam iznenađena brojem ljudi koji je pokazao interesovanje. Bili su jako uzbuđeni, čak i više od mene. Gledam ih sve kao svoje prijatelje, a mahom to i jesu.

Knjiga govori o ljubavi i može se osetiti ta toksičnost koju prevazilazite putem pisanja. Na koji način gledate na toksične odnose i koliko Vam je ljubav važna u životu?

Teodora: Ljubav je najvažnija. Ne samo u vezi sa partnerom nego generalno, kada su u pitanju prijatelji i porodica. Uvek se mora provući neka doza ljubavi i ne bih mogla bez nje. Toksičnih odnosa se rešavam nekako, ali ne razmišljam o tome. Znam koliko i šta zaslužujem i ne prezam se da to dobijem.

Zbog čega ste se opredelili da to bude zbirka pesama, a ne roman?

Teodora: Roman je nešto što mi teže ide. Priča treba da teče i teče, a ja u sekundi imam milion misli i ponekad samo jedno parče papira. Zbirka pesama je, za sada, ono što ja stvarno jesam. Roman bi se mogao očekivati, ali nešto kasnije.

Koji cilj ste hteli postignuti, da rečima oživite nekoga ili izbrišete? Kako i zbog čega se piše o onima koji najviše bole?

Teodora: Oba. Nekada oživim, nekada obrišem. Sve zavisi od toga šta je osoba zaslužila. Mada, u većini slučajeva i ne želim da ih obrišem. Svi oni su deo mene, ma koliko god oni prema meni loši bili. Ipak su me naučili da budem ono što jesam. O onima koji najviše bole piše se da se više ne bi pisalo. To je kao evolucija. Pišeš dok si besan, povređen i rastrzan, a zatim pišeš kada te zaboli povremeno. Onda kada ih se setiš i jednog dana više ne pišeš. Prestaneš jer više nije vredno. Dok ne dođe taj dan kada nije vredno, potrebno je izbaciti tu iluziju o vrednosti na papir. Tako je makar meni.

Šta možemo očekivati u nastavku Vaše karijere kao mlade spisateljice?

Teodora: Šta možemo očekivati je pravo pitanje za mene, i ja bih ga sebi postavila. Nikada se ne zna. Sa mnom je sve moguće, ali i nemoguče. Možda poželim da napišem roman. Možda nestanem, a možda opet pronađem neku svoju muzu zbog koje bih napisala još jednu zbirku pesama. Nisam sigurna šta, ali sigurna sam da treba očekivati. Nečega će biti sigurno. 

kultura,intervju,Teodora Vuković,Ultravioletna,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.