Prijava

Detaljna pretraga

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kultura

Zoran Pajić: Bitno je da govorimo o onome o čemu drugi ćute

Andrijana Pavlović 10.11.2017. Komentari

Gostujuća predstava beogradskog Bitef teatra pod nazivom Crvena: Samoubistvo nacije održana je 10. februara na sceni Narodnog pozorišta u Nišu. Glavni akteri predstave jesu jedanaestorica muškaraca koji se glasno bave problemima današnjice i bore za prava žena i protiv mizoginije, nasilja i diskriminacije.  

Marija Đorđević

Tom prilikom razgovarali smo sa Zoranom Pajićem, glumcem koji igra ulogu Lilit, ženu koja ne strahuje da zahteva svoja prava, kao i rodnu ravnopravnost. 

Tema predstave Crvena: Samoubistvo nacije ima nameru da podigne svest ljudi o problemima mizoginije i rodne ravnopravnosti u Srbiji. Kakav je osećaj igrati u predstavi koja ima ovako jaku poruku?

Zoran: Jako emotivno! Mi smo pokušali da uđemo u tu, tako da nazovem, žensku emociju, mada ja ne bih to delio muška – ženska emocija, jer muškarci itekako mogu da budu emotivni, ali to prikrivaju. Meni je jako drago da smo kroz taj proces tokom ove predstave, a on je trajao mogu reći dobrih šest meseci, mogli nekako da dopremo do toga kako se žene osećaju, šta ih boli i zbog čega, da su na neki način neravnopravne, a sigurno jesu. Nema te ravnopravnosti između muških i ženskih polova. Moj lik, na primer, bori se za žensku ravnopravnost. Zbog toga što sam na neki način i preko nekih drugarica i preko moje bake bio svedok tog nasilja u porodici, hteo sam jednostavno na sceni da kao muškarac dam glas, gde se moj glas čuje tako što ću reći kako se žene osećaju zbog toga što su ugnjetavane i zbog toga što dosta toga trpe. I to je generacijski, to se prenosi sa kolena na koleno. Dosta žena trpi i dosta žena nema svoj glas i ne mogu da kažu ono što ih boli. Ja, kao muškarac, zato je i zanimljiva ova predstava, ja se nadam, želim upravo da doprem možda do tih nekih muškaraca koji to ne mogu da razumeju. Upravo kroz tu neku moju glumu, jer mi ovde ne igramo ništa isfeminizirano, niti smo ni u jednom trenutku isfeminizirani, jednostavno govorimo u ženskom rodu i govorimo ono što žene tišti, što ih boli, i na neki način ja dajem glas i mojoj baki, koja je čitav život trpela pored svog muškarca, pored svog muža, zato što nije mogla da kaže kako se oseća i nije imala pravo glasa. Tako da, drago mi je da igram i drago mi je da, eto ponekad, pomislim na nju i sve ostale žene, koje ne smeju da pričaju o abortusu i nasilju. Radeći ovu predstavu sam saznao koliko žena je imalo abortus, a da pre toga nisam imao pojma, bukvalno. Žensko je pravo da uradi sa svojim telom i svojim životom šta hoće i niko nema pravo da se meša u to. 

Koliko je bilo teško upoznati lik koji glumite?

Zoran: Pa na neki način moj lik je dosta radikalan. Ona po svaku cenu želi ravnopravnost sa muškarcima i na neki način želi da se dokaže i možda i sama želi da postane jači, a ne nežniji pol. Tako da, ona ima i tu neku mušku grubost i mušku emociju, ali se bori za prava žena i bori se da žene budu na neki način možda i jače od muškaraca, ili barem da dođu do toga da budu jednaki. Tako da je meni bilo zadovoljstvo ovo da radim, zato što i taj neki bes koji sam osećao među mojim drugaricama, među nekim ženama koje su pretrpele nasilje u porodici i tu neku osudu zbog abortusa, Lilit, moj lik, se bori za njih, ali na sav glas, radikalno, bučno, sirovo, bez ikakvog zastoja i super mi je bilo da se otvorim na taj način kroz nju na sceni. 

DSC 0195

Foto: Marija Đorđević

Kako je javnost reagovala na poruku predstave i da li je ona shvaćena zapravo?

Zoran: Mislim da su žene više shvatile ovu poruku i žene su se nekako poistovetile sa ovom predstavom, dok je mnogo muškaraca, saznao sam, posle ove predstave svojim devojkama ili ženama rekao Čekaj, ti se stvarno tako osećaš? Ti se osećaš na neki način neravnopravno sa nama i imaš tu emociju za koju ja nisam znao? Tako da mi je drago što smo posle ove predstave barem taj jedan par, barem tog jednog muškarca, tako što smo priču predstavili onakva kakva jeste što se tiče žena, naterali na razmišljanje i da drugačije gledaju žene nego što su do tada gledali, a mi sigurno u ovoj predstavi jesmo.

Koliko danas, po Vašem mišljenju, pozorište može uticati na ponašanje i stavove ljudi?

Zoran:  Mislim da se pozorište trudi da promeni svet. Možda to nije moguće, ali u svakom slučaju, ta nekolicina koja dođe na predstavu, pa bilo to sto, petsto, hiljadu ljudi, nama je dovoljno da promeni mišljenje barem dvoje, troje ljudi. To dvoje, troje ljudi će kasnije pričati sa petoro, kasnije sa desetoro i možda će da dopre do neke većine. Sigurno da ne može pozorište mnogo da promeni , ali bitno je da imamo ovakve predstave, bitno je da pričamo o problemima u Srbiji, bitno je da pričamo o tome o čemu drugi ne pričaju. I mnogo više mora da se priča nego inače, pogotovo o nasilju nad ženama i o abortusu. O nasilju nad ženama negde se oseća pomak, ali što se tiče abortusa, to je još uvek tabu tema.

Pored scene, imamo priliku da Vas radnim danima čujemo na Play radiju. Gluma ili voditeljstvo, šta Vam predstavlja veće zadovoljstvo i zbog čega?

Zoran: Da, da, svakog radnog dana od 06h do 10h sa Unom Senić na Play radiju, slušajte nas, to je nešto fantastično i uživam u tome! Pa ja na neki način kroz voditeljstvo mogu reći da imam jedan lik na Play radiju, tako da ja i kroz radio glumim. Naravno, moja prva i jedina ljubav je pozorište i gluma, a voditeljstvo je zadovoljstvo, stvarno.

 

crvena,intervju,predstava,zoran pajic,narodno pozoriste nis,bitef teatar,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.