Prijava

[SDL] Studentski Dnevni List

Pretraga

Kolumna

Повратак једног студента у будућност

Mila Stanojević 9.4.2021. Komentari

Драги дневниче, не могу да верујем! Прво, што сам устао након првог аларма, а онда званично саопштење на телевизији да смо после две године борбе победили невидиљивог непријатеља и да се укидају све мере које су биле на снази...

Foto: privatna arhiva

Ведар и чио после много времена, облачим се и полазим по хлеб и млеко. Улазим у оближњу продавницу и после две године осећам мирис, ах, добри стари мирис канализације који се шири целом продавницом а који је маска до сада спречавала да дође до мојих чула. Ово ми је недостајало. Удишем дубоко да што боље осетим овај заборављени опојни мирис. Схватам, неки пензонери и после свих прописаних мера хигијене, нису променили ништа па у својим ноздрвама осетим и њихов стари добри мирис. Уживам, обичан одлазак у продавницу постао ми је догађај. Тучем се са једним деком за последње паковање јагода. Попуштам му јер сам добро расположен и чак не замерам једној баки која испипава већ шести хлеб како би проверила колико је свеж.

Пакујем се, напокон одлазим из свог града у град где студирам. Узбуђење је огромно. Неће више бити свађе са братом око компјутера, нећу морати да стишавам укућане и прекидам њихову цику и вриску док сам на онлајн предавању да бих са колегама и професором поделио текст који сам написао. Нема више страха од пуцања интернета који је одлучио да се то деси баш док радим колоквијум па ми се сви одговори пониште. Нема више интервјуисања укућана за неки задатак на факултету јер је то био једини избор због околности.

У аутобусу опет осетим стари добри мирис пензонера и горива док се труцкам на последњем седишту. Улазим у студентски дом, а портир ми на чело не ставља бели пиштољ који је заправо топломер да провери температуру. У мензи напокон седим са својим цимерима, доцимерима и осталим студентима. Нас најмање педесет седи за једним столом док делимо радост око повратка. И нема раднице из мензе да нас опомиње да се раздвојимо. Осећај је невероватан, блажен.

У кафани, славећи победу и то што смо преживели, сви ми скачу на главу, друг ме полива пивом ненамерно а цимер препричава неку ситуацију улазећи у мој лични простор док осећам свежину његовог пивског даха. Ништа ми не смета. Последње паре које су ми моји послали дајем за најомиљеније песме и не страхујем да сутра нећу имати шта да једем. Уживам у победи. Нормални, стари живот се напокон вратио.

 

Месец дана након повратка на факултет и уживо наставу, кајем се што сам се до сада толико радовао повратку у нормалан живот. Већ ми је досадило да слушам професора у амфитеатру већ сат и по времена, а предавање траје још толико. Немам шта да радим од досаде, нисам код куће да бих пустио неки филм док професор нешто говори у камеру. Или музику, или да једноставно средим целу собу док он и даље прича о нечему па да после зовем колегу да видим шта смо то радили и шта је следећи задатак.

На колоквијуму нема преписивања. Немам телефон и гугл при руци да пронађем одговоре. Немам чак ни књигу крај себе као у добра стара времена короне и онлајн наставе. Не могу да се договарам с колегама као некада на групном чету. Короно, врати се, све ти је опроштено, помислим.

Заборавио сам да је храна из мензе толико једнолична и да брзо досади. Недостају ми бакина супа и кромпир и мамини слаткиши. Короно, врати се, све ти је опроштено!

Нема цике и вриске у дворишту куће која допире до моје себе док са укљученим микрофоном читам професору и колегама текст. Недостаје ми да стишавам укућане док у старом дуксу и избледелим тренеркама седим за својим радним столом. Све ти је опроштено, короно, врати се!

Непријатан мирис који је скоро почео да се шири студентским домом не могу да угушим маском, нигде се више не продају. Врати се, све ти је опроштено.

Сад ми недостаје и то да су ми руке попут шмиргле од непрестаног прскања алкохолом и осталим дезинфекционим стредствима па да кукам како не могу да их хидрирам иако мажем крему сваки дан! Врати се, опроштено је све!

Фали ми удобност мог кревета и комшија који у 7 ујутру бургија и укуцава нешто у зид. Човек ми је таман служио као аларм за предавања и тек сада осећам захвалност према њему. Фали ми да се мој пас чује у позадини док на онлајн вежбама читам нешто и приде се извињавам и црвеним због његовог лавежа. Фали ми да нико не види да сам поцрвенео и да седим у поцепаним старим тренеркама са кафом и доручком на столу.

Каква лепа времена и каква дивна сећања. Короно, врати се, све ти је опроштено!

Верујем, вратиће се све опет на старо, ипак некако никад нисмо успевали да живимо у нормалним околностима.

хумореска,колумна,сатира,корона,вирус,нормлане околности,студенти,будућност,факултет,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.