Mesec koji je trajao pet meseci

Ništa nije smešno. Stvarno. Nikada nije bilo manje mesta za loše fore dežurnih šaljivdžija, a takvih fora bilo je više nego dramskih pauza u Njegovim govorima na vanrednim konferencijama za medije. Bilo ih je na društvenim mrežama, u parkovima, čak i na prvoj u nizu vanrednih konferencija u Srbiji. Krizne situacije su plodno tle i za širenje glasina i tračeva, a one su se ovoga puta širile brže nego sam virus. Znate, stvarno me ne zanima to što tetka rođene sestre vašeg teče radi u nekoj bolnici i stvarno me ne zanima šta ona kaže. Nije vreme za gašenje bilo čije žeđi za pažnjom.

Ove godine je mart prvi put trajao duže od januara. Baš se odužio. Ako bismo ga posmatrali kao film, počeo je kao komedija, zatim se tranformisao u misteriju, a završio se kao triler. Znate one filmove koji drže pažnju, ali uz puno rupa u priči, praznog hoda i nedorečenosti. Nažalost, ovoga puta taj film je naš život.

Međutim, kako to često biva u ostvarenjima sedme umetnosti, neophodno je da postoji glavni negativac. U toj ulozi našli smo se svi mi, jer smo neposlušni, neodgovorni i nemamo mozga. Neposlušni definitivno nismo. Da jesmo, ovoj naprednoj agoniji u kojoj već godinama živimo odavno bi došao kraj. U medicinskom smislu je nemoguće da nemamo mozgove, a neodgovorni svakako jesmo. Znam moralne gromade koje su lizale kašičice u kafiću dok su uveliko kucale statuse i tvitove u kojima su kritikovale javna okupljanja i sedenje u ugostiteljskim objektima. Ali, čekajte. Ko nam se rugao u lice jer se plašimo najsmešnijeg virusa u istoriji čovečanstva? Ko nam je govorio da ne tražimo u koroni izgovor da ne odlazimo na posao? Ko je dozvolio da 10. marta u Niš sleti avion iz Italije? Ko nas je prethodno slao tamo u šoping?

Ne želim da budem negativac u njihovom filmu, zaista. Ne želim da mi ljutito sa konferencije poručuju da nemaju vremena da odgovaraju na pitanja javnosti, jer moraju da idu da spašavaju živote koje smo mi ugrozili.

Sećate se kada se On prvi put pojavio na konferenciji sa maskom? Tada sam prvi put bila ozbiljno uplašena. Ne zato što je čak i On stavio masku (makar i onako ofrlje i groteskno) i time ukazao na ozbiljnost situacije, već zato što sam shvatila da smo prepušteni nekome ko, narodski rečeno, ne zna gde udara. Uneo je svojim poluosmehom koji nije skidao sa lica primese psihološkog trilera u film koji je u tom trenutku još uvek bio misterija.

Ako sve to uzmemo u obzir, stvarno nema potrebe da nam pričaju strašne priče pred spavanje da bismo ostali kod kuće. Najzad, laboranti Centra za mikrobiologiju na Institutu za javno zdravlje u Nišu selotejpom (da, običnom selotejp trakom) lepe vatu pacijentima preko ubodnog mesta i pregrizu ga zubima jer nemaju makaze. Pročitajte to opet. I samo ostanite kod kuće.