Ja baš volim da svi budemo drugačiji

Ljubica Slavković 2020.
Komentari

Šta ako nikada ne uspeš da se prilagodiš svetu? Šta ako nikada ne uspeš da se prilagodiš ljudima oko sebe? Šta ako ne uspeš da naučiš da igraš po pravilima većine? Šta ako jednostavno ne umeš to? Šta ako odlučiš da teraš po svome? Šta ako voliš da budeš takav kakav jesi? Baš takav kakav jesi. Šta će se onda dogoditi? Šta ako moraš da budeš takav kakav jesi, jer te je mnogo toga u životu tome naučilo? Šta ako samo na taj način umeš da funkcionišeš?

Foto: Privatna arhiva

Svakodnevno gazimo sebe kako bi sva ova pitanja proizvela pozitivna očekivanja. Pozitivna kod većine, ali kakva po pojedinca? Lažemo. Svakodnevno lažemo. Lažemo i sebe i druge, samo da bismo se međusobno podneli. Laži brzo pucaju, a pojedini ljudski postupci su samo lepak koji uporno zaceljuje polomljene delove među nama samima. Lepak koji nas trenutno održava, lepak koji nas spaja iako se tragovi lepljenja uporno vide.

Da, to smo mi. To su ljudi. Zalepljeni delovi možda nekog polomljenog ogledala. Ne mora to da bude ogledalo, to može biti bilo šta što se olako može slomiti dok se u isto vreme može zalepiti. Tu smo, pribijeni jedni uz druge. Nekada se držimo opijeni mirisom lepljive materije, a nekada se raspadamo toliko da nas nijedan lepak na svetu ne može spojiti. Tresemo se kada nas produva malo jači vetar jer se bojimo da ćemo se odvojiti od celine. U drugom momentu razmišljamo kako bi bilo da nas neka oluja razdeli na milion parčića i pusti da svaki deo odluta na svoju stranu. Bojimo se spajanja, bojimo se i razdvajanja. Mada, nešto nas uvek povezuje. Povezuje nas lepak koji nas čini celinom, dok nas taj isti lepak svaki put namerno i bez pitanja lepi da budemo jedno. I onda je lepak kriv? Možda delove nečega ne može razdvojiti individualna želja za razdvajanjem, jer delići nemaju sposobnost da misle. Neko drugi je ima, a to je onaj koji uporno pokušava da sastavi deo po deo pažljivim izborom delova slomljenog objekta, pažljivim izborom lokacije na kojoj bi trebalo neko polomljeno parče da pronađe svoje mesto. Lomljivost nije samo pojava. Lomljivost može da bude i jedan od osećaja koji se može stvoriti u ljudskom telu. Ljudi i te kako umeju da se slome. Baš onako kako se nekada ne očekuje − poput stare keramičke figure, vaze ili činije. Tek tako. Kada se lomljivost rodi, tada se nešto u čoveku odjednom slomi, krene da puca i pretvori se u milion delova koje je teško spojiti.

Možda je nekada lakše kada se čovek odlepi od ostalih delova. Teže je kada se lomi sam u sebi, sam sa sobom. Kako zalepiti sebe? Kako napraviti od sebe savršen delić koji je dovoljno pogodan da se uklopi u ostale delove životnog postojanja? Kako prilepiti taj deo uz sve ostale i kako ga ukrotiti da bude onakav kakav se uklapa u ove delove koji su pored njega? Kako čovek može da bude svojstven, drugačiji i poseban ako se od njega svakodnedno očekuje da bude prilagodljiv i sposoban za mnoge kompromise? Teško je biti jedan lomljivi delić celine, dok je sa druge strane teško i sačinjavati celinu koja može u bilo kom momentu biti slomljena. Pa, svi mi smo lomljivi. Niko od nas se nije rodio da bude poput kamena tokom celog života. Svi smo tu da lomimo jedni druge, tu smo da nas neko slomi, tu smo da nas neko zalepi. Problem, zapravo, jeste to lepljenje. To nam ne ide baš dobro. Čak i onda kada se zalepimo, nekada se zalepimo za pogrešne ljude. Lepimo se za ljude čija je postojanost jača i od nas samih, jača čak i od lepka kojim pokušavamo da se pripijemo. Ne umemo da se zalepimo za prave ljude, ciljeve, želje... Ne umemo da izaberemo pored kog delića u ovom našem malom životu ćemo stati. Stati, prilepiti se i opstati. Lepimo se za određene stvari i ljude zbog određenih okolnosti ili navika. Stojimo tu gde jesmo, nepomično. Stojimo u nadi da se nećemo odlepiti i da je ono što nas drži dovoljno jako da opstanemo. U isto vreme, konstantno računamo koliko je već vremena prošlo otkako smo tu gde jesmo i pitamo se koliko je još vremena ostalo da budemo tu gde smo pronašli svoje stanište lomljivog karaktera.

Ništa što se uporno lepi i razlepljuje nije dugoročno. Čim se nešto konstantno prepravlja i dorađuje, teško opstaje. Nekada opstane, mada, uglavnom takve stvari stvaraju sumnju za dalje korišćenje. Mnogi od nas su lepili stare čizme. Neke su opstale, neke nisu, dok su nam neke uvek pod znakom pitanja − šta ako ih obujem i krenem negde u njima, a onda se desi nešto? U ovakvim situacijama neki ljudi rizkuju, pa ih obuju, dok ih neki, jednostavno, odbace. Ko je nas osudio na to da se lepimo jedni uz druge i jedni pored drugih? Ko je nas osudio da se iznova popravljamo, vraćamo, odlazimo ili zaboravljamo? Zbog čega? Ako je zbog toga da bismo zajedno bili ujedinjeniji i jači, lažan je. Čovek najviše snage smogne onda kada je sam, zato što tada shvati da više nema kome da se prilepi. Sve dok ima, lepi se zato što zna da će ga to trenutno održati. Onaj ko pored sebe ima nekog oseća da će se lepak uvek stvarati kao most, dok onaj ko izgubi sve shvata da se lepak prvenstveno lepi oko sebe.

To nije sebičnost. To nije pohlepa. To nije bezobrazluk. To je ljubav prema sebi, a ta ljubav je retka. Tu ogromnu, lepljivu masu bezbednosti i bliskosti čovek treba da nauči da, pre svega, stvori oko sebe, svoje duše i svojih stavova. Tada čovek zna da nije sam. Nije sam jer zna da je sklopljena ličnost kojoj nije potrebno lepljenje. Čovek je tada ličnost kojoj je potrebna samo ljubav. Ljubav, ona koja je iskrena i koja se može dobiti od ljudi koji se ne lepe, već od ljudi koji umeju da vole samog sebe. Pružena i dobijena ljubav od ljudi koji znaju šta znači biti svoj − takva ljubav je najlepša na svetu. Tada čovek zna da nije upao u zamku razbacanih delića osećanja. Kada čovek dobije ljubav od osobe koja zna samu sebe da voli, onda zna da je dobio makar i deo te ljubavi. Iako je to deo, drugačiji je jer je iskren. Ljubav nije nešto što se gradi, spaja, množi ili usavršava. Ljubav prema drugima je samo definicija onoga što čovek oseća prema sebi. Sposobnost čoveka da voli sebe znači sposobnost čoveka da voli i oko sebe. Drugačije je veoma teško. Kako dati ljubav drugima ako ta ista ljubav ne postoji u čoveku koji pokušava da voli?

Laži brzo pucaju, a pojedini ljudski postupci su samo lepak koji uporno zaceljuje polomljene delove među nama samima. Lepak koji nas trenutno održava, lepak koji nas spaja iako se tragovi lepljenja uporno vide.  Bez lepljenja, ljudi se pronalaze. Nekada brzo, a nekada je potreban duži vremenski period, ali ljudi se na kraju uvek pronađu. Svako nađe onoliko koliko je spreman da da. Svako nađe svoje ukoliko zna šta zapravo traži. Život je sam po sebi jedna ogromna količina lepka koja kruži oko nas. Čovek je samo neko ko je tu da bi se borio sa vremenom dok se lepak ne osuši i slepi sve ljude u jedno. Ljudi nisu jedno biće. Ljudi su bića koja sačinjavaju jedan pojam. Ne lepite se, budite svoji. Budite ujedinjeni, ali budite i odvojeni. Ništa lepše ne postoji nego različitost među nama. Da nje nema, svet ne bi mogao da funkcioniše. Ne bi mogao niko. Isto tako, bez različitosti ne bi ni bilo ljubavi.

Ako se svi zalepimo i postanemo jedno, kako ćeš baš ti koji čitaš ovo naći nekog kog silno priželjkuješ? Ne možeš, jer kada bismo svi činili zalepljenu celinu, ličili bismo jedni na druge, a tvoj pogled ne bi mogao u toj identičnoj masi da pronađe ono što traži. Biti drugačiji može biti veoma lepa stvar, čak i onda kada svi imaju ono što ti nemaš.

Ključne reči: kolumna , život , ljubav , delovi , lepak , lomljivost , ljudi ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.