Nit manje zemlje, nit većih kofera − drugi deo koji liči na plagijat

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Nema potrebe da na početku bilo šta kažem. Samo ću reći da vam je sve ono što ćete kasnije pročitati možda već poznato. Ovo je samo drugi deo. Jedan običan nastavak koji nema završetak. Nema ga zato što se kod nas uvek dešavaju nesvakidašnje situacije. Dešava se mnogo toga na šta smo navikli, dok se u isto vreme dešava mnogo toga što nikada ne bi trebalo da preraste u naviku. Prošle godine sam htela da odem iz ove zemlje, a sada ne znam koliko sam spremna da to učinim. Od svega napisanog u prethodnom tekstu, čini mi se da se samo to promenilo. Sada sam slagala. Promenilo se još mnogo toga. Promenila sam se i ja, i vi, i sve ono što se dešava oko nas. Međutim, sa druge strane, sve izgleda nepromenjeno. Isto, samo u još težoj formi. Čudno, izgleda da je ovo zemlja u kojoj se ne zna kako definisati promenu.

Foto: privatna arhiva

Kopiram sopstveni tekst samo da bih se prisetila sopstvenih reči. Prošlo je više od godinu dana otkako sam napisala tekst koji je nalik ovom. Čak, skoro sam ga i kopirala. Ne, nije plagijat, bez brige. Sama od sebe kradem reči, jer je bolje tako. Pazite od koga i kako kradete. Mali ukladeni deo može biti velika priča. Da.

Gotovo ništa nije pošlo na bolje, sve ide nizvodno, a ja želim sada da ostanem tu gde jesam. To se promenilo u odnosu na onaj tekst koji sam pisala pre više od godinu dana. Ne verujte potpuno u ono što čitate. Mišljenja se menjaju. Čitajte samo između redova, tu možda ima istine. Sada već sledi sve ono što sam pisala, sa malim dodacima i izmenama. Ko je čitao ono što sam napisala prvi put znaće o čemu sada govorim. Ko nije, razumeće. Jasno je i zbog čega, skoro da se ništa nije promenilo. Skoro da nije, dok mnogo toga jeste. Ni ja više ne umem da definišem. Teško je. Krećemo ponovo.

Kada ustanem obavezno ispijam dve kafe. Uz to nekoliko cigareta i onda mi kao započne dan. Ista priča svakodnevno. Slušam kritike vezane za ovu moju lošu naviku: Moraš to promeniti, to nije dobro. Ja kao da ismevam te savete, zanemarim, pa se onda zamislim i upitam koliko zapravo stvari treba promeniti u nama, ljudima. Koliko tek u zemlji u kojoj živimo? Shvatam, moj jutarnji ritual i nije tako strašan, zar ne? Šteti meni, naravno. To je samo kafa, to se može promeniti. To me ne plaši. Mene više plaše stvari koje su godinama iste, nepromenjene, samo prešarane novim lažima. Lažima koje još uvek biraju na koji način i kojom bojom će obojiti ovu svakodnevnicu sa kojom se ljudi suočavaju. Ovaj moj ritual se nije promenio, nisam počela da ispijam više od dve kafe, nisam ni promenila tu moju staru naviku. Poenta je da je mera kafe ostala ista, samo su laži počele da rastu. Male i velike laži velikih ili malih ljudi.

Iste stvari kojih sam se plašila još uvek su tu. Tih stvari se još uvek bojim. Zamislite da jednog dana doktoriram, a da taj moj doktorat bude samo moja, privatna stvar. Zamislite još i to da sam ja vaš ministar i da je moj doktorat samo moja, privatna stvar. Ne verujem da ću ja ikada stići dotle, ali eto, hipotetički. Trebalo bi da znate istinu o tome. Šteta, niti ću ja doktorirati, niti će onaj ko je plagirao biti u velikoj meri ugrožen. Plagiraju mnogi ljudi, ne čine to samo oni koji su mali.

Naša zemlja kao da je obasjana nekom harizmom. Vođe su nam harizmatične i samim tim im slepo verujemo i pokoravamo im se. Vlast ima božansku moć, ona zna kuda nas vodi, kuda idemo. Ova zemlja je pogodno mesto za opstanak, idealna je za razvoj i zapošljavanje, borbena kada je u pitanju kriminal, savršena po pitanju svega što bi jedna država trebalo da pruži. Ovde su ljudi srećni. Uvek se smeju, zadovoljstvo je na svakom uglu. Imamo volju i veru u budućnost. Plate su odlične, ima se para. Deca su obrazovana, a samim tim, hvala Bogu, zaposlena. Uvek u struci. Uvek. Novinari uvek dobijaju odgovore na postavljena pitanja i uvek dolaze do odgovora bez napetosti i stresnih situacija. Država uvek odgovara smireno, konkretno i bez panike. Nikada se u ovoj našoj maloj zemlji niko nije razboleo od pitanja koje je postavio novinar. Niko nije završio u bolnici. Mada, možda se i to dogodilo? Čudno je to da novinari umeju da razbole čoveka, zar ne? Ovde nema bolesnih, a kada do toga dođe lekari su uvek tu kako bismo im se obratili. Nekada smo slali SMS poruke kako bismo pomogli nekome kome je potrebna pomoć, a sada više to ne činimo. Da li je to tako? Fabrika ima dosta, kao i radne snage koja je dobro plaćena. Sada ima te iste radne snage, sve više, koja je dobro plaćena, ali u nekoj drugoj državi. Da li je ta država Srbija? Mešam ironiju i realnost, jer je to u našoj zemlji dozvoljeno. Tako su nam to mali i veliki ljudi pokazali. Shvatićete.

Ne znam kada ćemo shvatiti da nam ovde ništa ne fali i da je odlazak iz ovakve bajke loša odluka. Ovde možemo imati sve što nam je potrebno za odličan život. Ovde cvetaju ruže čak i kada pada sneg, jer je sve ovde moguće. Ne postoje članske kartice za neku stranku, već samo kartice za biblioteku koju redovno posećujemo. Pozorište je institucija koja se najviše poštuje i naravno mladi često odlaze tamo. Mi televiziju retko gledamo, jer imamo suviše obaveza oko poslova koje radimo. Rijaliti je za nas nešto za šta smo samo čuli, ali nikada videli. Ne bavimo se time. Racionalizam iznad senzacionalizma. Kakva je ovo priča, za malu ili veliku decu? Slušamo samo kvalitetnu muziku i kulturno se ponašamo. U našoj zemlji uloge su jasno podeljene, zna se ko su muzičari, a ko političari. Imamo prave uzore na estradi, poznate ljude na koje će se mlade generacije ugledati. Većina njih su na sreću pravi ponos i dika 21. veka. Čak i kada sve propada, mi smo na samoj ivici spasa. To je važno u muzici. A mnogo toga nam je na ivici. Stručnjaci su stručnjaci, a preko veze posao nikada niko nije dobio. Samo po zasluzi. Na osnovu diplome i truda. Iako je to privatna stvar.

Ovde sam srećna, završavam fakultet za koji ću sutra sigurno dobiti posao, već me čeka radno mesto. Sutra ću nekom političaru, ako imam sreće, postaviti pitanje, a on će završiti u bolnici. Shvatate ovde o čemu govorim. Položaj studenata u Srbiji je vrhunski, zamerki nema. Studiramo jer je to naša privatna stvar, isto kao što će to diploma u budućnosti biti.

Pitam se, zašto onda svakog dana želim da odem odavde i ostavim ovo savršenstvo, kada mogu da imam život iz snova? Pitam se, zašto je toliko Srba već negde daleko? Pitam se, zašto mladi prvo spakuju kofere, pa onda upišu fakultet? Pitam se, zašto nam je natalitet pao? Pitam se, da li će ova pitanja ikada imati svoj odgovor? Na sve ovo sama sebi odgovaram: Više ne želiš da odeš zato što želiš da se nešto promeni. Ne želiš da odeš zato što želiš da upoznaš dno sa kojim ćeš se uskoro susresti. Drugi su otišli zbog milion razloga. Očigledno je. Natalitet je pao ovde, jer oni koji su otišli povećavaju natalitet na drugom mestu. Koferi su unapred spremljeni, jer ljudi nemaju vere. Sama sam sebi odgovorila. Da li su ovi odgovori tačni ili ne, vreme će pokazati. Mi ćemo pokazati. Osim toga, vreme će pokazati zašto i ja sama želim da ostanem tu gde jesam.

Ovaj tekst, bez korekcija i promena, u originalonoj formi, objavljen je 9. jula 2018. godine. Šta se od tada promenilo? Sa jedne strane, gotovo ništa. Sa druge strane, mnogo toga. Bitno je kako se na promenu gleda. Nije bitno da li si mali ili veliki čovek, bitno je da li promene prepoznaješ i kako to činiš. Mada, i kad ih prepoznaš, teško je da ih definišeš. Teško je definisati nešto što svakog trenutka može promeniti svoj oblik. Teško je definisati zemlju poput naše. Teško je kada mali ljudi vode velike bitke, dok ih običan narod posmatra. Teško je dohvatiti jabuku na visokoj grani ako nisi dovoljno veliki čovek. Jabuka zna da izraste veoma visoko, bitno je kako ćeš ti sam doći do nje. Bitno je i zbog kakve se jabuke penješ visoko. Bitno je i kakvu ćeš jabuku ubrati. Mislite i o tome.

Ključne reči: kolumna , Srbija , koferi , mali , doktorat , drzava , plagijat , vlast , promene , mladi , natalitet ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.