I kvo sa − kve veze ima puderisanje s navlake za jorgan?

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Uvek kad me neći pita kako bi opisala Srbi, uvek si isto kažem. Ne umejem. Toj je mnogo komplikovana stvar. Srbin če si svog zemljaka nekada mnogo okiti s razni epiteti dok če nekada da ga ocrni tol'ko, da ni sam nema da poveruje kvo je rekl. Mnogo je teško da si priznamo kakvi smo si. Mnogo. Nismo si najgori na svet, nadam se. Pored toj, sigurno da si nismo ni najbolji, a toj mnogo volimo da budemo. Ja bi nas, kao narod, uporedila s navlaku za jorgan. Možda vam zvuči smešno i možda vam nema smisla. Ovo je samo poređenje, mi smo si mnogo više nego kao jedna obična navlaka.

Foto: privatna arhiva

Mnogo lko da pričamo od navlaku. Ona miriše dok je čista, nekada miriše i kad nije. Nekada navlaka pokriva star jorgan, nekada nov. Nekada se nekome posviđa, nekada je skroz antipatična. Taj ista navlka je nekada mnogo stara a još uvek upotrebljiva, dok je nekada novija, a liči na nekvu otrcalu. Važna je ona s koju se mi pokrijemo. Mi kao mi. Mi kao ljudi. Kad ti je stud mnogo, nema b'š da biraš s kvo če se pokriješ. Međutim, kad onaj druga stud, stud od koju je navlaka slabija, pokrije čoveka, ona bolnija, mnogo je bitno kakvu če čovek navlaku da turi na sebe. Onija pored tebe če vidi jedno, al' je bitno kvo češ ti ko jednika da vidiš. Onoj što tebe grebe ili ti smrdi nema svaći da vidi. Ti češ sam. Tija pored tebe če vidi nekvo drugačije. Toj je poenta kad turiš navlaku. Kvo vidiš tad i kvo osećaš, a kvo vidi i oseća onija pored tebe. Ne turaju se džabe navlake, nije u pitanje tuj samo lepota ili kako če krevet da ti izgleda. Nekada se turaju da se nekvo sakrije. Možda rupa na jorgan, možda rupa na čoveka. Možda mnogo više od jednu rupu.

Kad se Srbin načuka, onda si sve kaže. Možda ne b'š toj kolko rupe ima na jorgan. Kaže i onoj što jeste, a nekada kaže i onoj što nije teka. Takvi smo si. Rodili smo se da se volimo, da se mrznemo, ko i svi. Tuj smo da pečemo raćiju zajedno, a kad ona bude gotova, otidemo kod komšiju da pričamo kako onaj raćija od malopre nema da bude dobra. Takvi smo da čemo da delimo ogradu s komšiju s koga ne pričamo nekol'ko godine. Takvi smo da čemo da se molimo Bogu, dok pola od nas toj rabote samo kad mora. Takvi smo da ima da se provedemo na nečiju svadbu mnogo ubavo, a ima da kažemo da bi ju mi bolje napravili. Takvi smo da nikad nema da umejemo da budemo čovek prema čoveka do kraj. Uvek ima da umejemo da povalimo čoveka dok nas gleda u oči, a kad otidemo dom, ima da kažemo nekvo drugo. Teško je da čovek čoveka razbere. Mada, još gore je kad Srbin Srbina trebe da razbere. Svi smo iz istu zemlju, al si je svaki čovek iz Srbiju država za sebe.

Za bilo kakve teme vezane za ljudi iz ovuj zemlju bitno je da si se počne od komšiluk. Kude če pljuneš prvo nego onde kude ti je najbliže. Skoro pred avliju. Tuj sve počinje. Komšiluk se cel ogovara. Svaći sa svakog. Onija što se prave da su nevini i da nikad nisu ogovarali komšiju, l'žu. Takvi ne postoje. Komšije za toj služe. Oni služe da se ogovaraju, da ogovaraju. Služe za toj da znaju sve od tebe iako ti sam ne znaš. Oni postoje da ti kažu sve kvo si propustil za nekolko sata. Al' onda, kad pa pogledaš sa druge strane, služe i da ti dadu kašičku šećer ili sol kad nemaš. Oni postoje i kad nemaš s koga da pričaš, da stanu s tebe da prozbore nekvo. Imaju si ulogu. I da ti dan projde mnogo loše, nekada umeju i da te nasmeju. Skoro me komšika ljubnu u ruku jer volim cveće, iako voli da ogovara. Opet si nije sve najgore. Jeste me cunula, nije toj ništa loše. Samo se pitam, kvo li je posle toga rekla? Kvo je ispričala na komšijsku publiku? Kakva li mi je ruka ili cvećeto po komšiluk, po tej, ulične priče? Misterija komšijska.

Onako kako Srbin Srbina umeje da zezne u životu, ne umeje nići. Onako kako Srbin Srbina umeje da pomogne, ni toj ne umeje nići druđi. Nekako, jedinstveni smo si. Umejemo da namestimo nogu da padneš al' da se ne skršiš skroz. Toj je nekada mnogo bitno. Retko kuj toj znaje. Retko je da sretneš narod koji se tol'ko voli, dok se u isto vreme ne podnosi. Mnogo smo čudni ljudi. Čudan smo narod. Čudno se volimo, a još čudnije je da se nekada u isto vreme mnogo mrzimo. Najveća ironija od sve ovoj je taj da ti ljudi odovde uvek isto kažu: Ljudi se ovde poštuju, vole. Srbi imaju tradiciju, slave slave i idu u crkvu. Retko koji Srbin ima da se reši da kaže da je baš naš narod mešavina koja ne znaje kude bije. Retko če se nekuj seti da prizna sve onoj kako zapravo jeste.

Turili smo si masće na lice, a glumimo da je naša faca istinita k'o onaj na ličnu kartu. Onaj faca, svi znate od kakvu pričam. Faca kude se svima čini kad se pogledaju da sve najgore izlazi iz nji. Sreća pa umejemo da se napuderišemo, za toj smo svi čuli. I nije caka samo u puderat bukvalno. Tija isti postoji u različiti oblici. Neći ga turi stvarno, a neći se samo pogleda u ogledalo i odluči da bude danas ili jutre napuderisan. Najteže je da izlezneš na ulicu bez šminku i da si pitaš đavola. Toj se kod nas kaže kad te boli uvo za sve. Bilo kakva šminka ti pomogne da se sakriješ neko vreme, al kvo je onda kad ju sturiš? Legneš si isti onakv kakv si se digal, s iste muke i radosti, a onda si isti tak'v i kad legneš. Tićem, glumiš si cel d'n nekada nekvo kvo nisi. Svi mi ovoj dobro radimo. Samo neče svaki da prizna.

Nije onaj navlaka na početak tek tako turena tuj kude jeste. Ja se i ne trudim da pišem mnogo složeno da bi izgledala pametno. Neču da bude posle priča da sam se umislila s pisanje pa upoređujem ljudi s navlaku. Jednostavno, uvek si nekvo kvo je oko nas najde smisao da se uporedi. Kažite si, ljudi, nosite li si navlaku svaći d'n s vas? Nosite li si puderat s vas? Ne mislim stvarno da secate po ćese toj. Mislim si, onako. Svaći si od nas seca navlaku, svaći se od nas puderiše. Razlikujemo se samo kol'ko je to količinski. Neći više, neći manje. Ne nosimo toj po kese ili torbice, nosimo si na lice. Nosimo si u dušu.

Pitanje je za svi isto: Kvakva je taj navlaka i tija puder? Bilo kakv kvlitet najde se na isto. Sve si ima kraj. Pokril se čovek i s najbolje maske na svet, one na kraj padnu. Pazite s kvo se pokrivate i kvo turate na lice. Čak i najmalecak deo koji ste slučajno izostavili ima da bude od najveću važnost. Čovek si to najbolje znaje kad si legne da spi. Ima da umeješ da spremiš najbolju masku u život za jutre, al je bitno kako se osećaš sad. Bolje je da čovek pazi s kvo se šminka i pokriva. Neka šminka može da se sćine. Navlaka može da se baci. Al' onoj što ti se ureže u tebe samog, ne. Može čovek da bude gol i bos, al' nikad ne može da opere sve onoj što ga je ušaralo.

Pazi s kvo se pokrivaš, pazi kvo si turaš na lice. Voda može skoro sve da opere. Skoro. Neke stvari ostaju zauvek neoprane. Na obaz se sve vidi. Toj ni milion navlake i puderi ne umeju da sakriju.

Ključne reči: kolumna , ljudi , puder , maske , navlaka , jorgan , život , Srbija ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.