Šrafovi

Tamara Radovanović 2019.
Komentari

Kada su 1895. godine braća Limijer organizovala prvu filmsku projekciju i kada je posetiocima prikazan kratak film pod nazivom Ulazak voza u stanicu, nastala je panika u prostoriji. Ljudi su se uplašili da će ih voz pregaziti i čak počeli da beže. Koliko god to nama sada zvučalo simpatično i smešno, nismo mnogo odmakli od toga. Danas se ne plašimo da će nas Aleksandar Berček pregaziti autobusom ili da će nas Miki Đuričić pogoditi flašom, ali čovečuljci iz male crne kutije kroje i prekrojavaju našu svest više nego ikada ranije. Postajemo pasivni konzumenti medijskog sadržaja i nemoćni posmatrači sopstvenih života.

Foto: privatna arhiva

Čini nam se da smo dovoljno prostorno distancirani od zbivanja u toj maloj crnoj kutiji, da je sve to negde tamo, u nekom studiju, u nekoj drugoj stvarnosti koju možemo posetiti kada poželimo, a zatim otići odatle bez posledica. Nema tu druge stvarnosti, ima samo drugačije slike jedne, naše stvarnosti. Prisvajamo makar i delić te slike onog trenutka kada uzmemo daljinski u ruke. Osim toga, suviše olako prihvatamo neko opšte stanovište o bezazlenosti pojedinih sadržaja. Ne govorim sada o tome što su Kesićevi skečevi odavno prestali biti smešni i što ostavljaju gorak aftertejst, niti o trenutku kada su tekstovi Njuzneta postali realističniji od, uslovno rečeno, pravih vesti. Govorim o zabavi koju nam mediji serviraju. Da li ste nekada razmišljali o tome? Političke i ideološke poruke mnogo su prodornije i efikasnije kada se sakriju ispod šarenog plašta zabave, muzike i šale. Ovde, kod nas, iako neukusno ofarban, jeftin i proziran, taj plašt je veoma prostran. I mada o njemu brinu mediji, kroji ga vlast

Oni nas vređaju. Toliko apsurdne izjave daju i toliko apsurdne stvari čine da imate osećaj da vam se smeju u lice. Verovatno se i sami ponekad zapitaju kako im uspeva. Kako im uspe da se primi ideja o tome da je otkriti ko je zapalio knjigu važnije nego otkriti ko je zapalio novinaru kuću? Kako im uspe da se primi svaka najava državnog udara i atentata? Kako im uspe da se shvati ozbiljnom i relevantnom emisija u kojoj politička i društvena zbivanja analiziraju rijaliti zvezda, folk pevač, policajac kome je Đilas pretio kada je bio na vlasti i Đuka? Gotovo sam sigurna da im ne bi uspevalo kada bismo u svakom sadržaju koji nam se plasira tragali za suptilno provučenim ideološkim i političkim porukama. Rečju, kada bismo bili medijski opismenjeni. Tako novinar koji profesionalno obavlja svoj posao ili bilo ko ko ne misli isto kao oni ne bi mogao očas posla postati narkoman, strani plaćenik, izdajnik, sadista, alkoholičar i slobodno dodajte šta još želite. Svaki sledeći put kada na konferenciji povise ton i ismevaju novinara čije im se pitanje ne dopada, doživite to kao da se smeju i viču vama, jer tako i jeste. 

Međutim, mi smo od prve jutarnje kafe do REM faze sna izloženi uništavanju svakog atoma nekog našeg centra za kritičnost. Sistemski nas pripremaju za prihvatanje svih onih apsurdnih izjava i događaja. Ubede nas da nam je dobro, nateraju nas da više verujemo onome što vidimo na televiziji i u štampi nego onome što vidimo u svom frižideru i učine da više verujemo režiranim aplauzima i padanjima u nesvest u televizijskim studijima nego sopstvenom razumu. Informisani i kritički nastrojeni prema informacijama koje imate, niste potrebni ni vlasti, ni opoziciji. Ali kao takvi potrebni ste sebi. Potrebni ste meni. 

Tačno je, nemamo logore i robove. Ali ljudi u 21. veku u pelenama rade u pogonima za platu koja je daleko ispod tobožnje prosečne (ta prosečna se verovatno skriva u nekom ćošku zajedno sa slobodom medija, procvatom zdravstva i Nebojšinim studentskim indeksom). Setimo se samo Orvelovog novogovora. Da li ste i dalje tako sigurni da nema logora i robova? Pametnom dosta.

Zapravo, nije neophodno da ih volite. Nije potrebno ni da ih poštujete. Ne morate čak ni da mislite da boljeg nemamo. Dovoljno je da iz medija uzmete svoju dozu estradnih i rijaliti intriga i da se ušuškate u svoju zonu komfora da biste postali funkcionalan šraf u toj ogromnoj groznoj mašineriji. 

Mislite o tome.

Ključne reči: kolumna , šrafovi , mediji , televizija , kritika , život , društvo , vlast ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.