Ovo će uvek biti naš mesec

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Uglavnom me svako pisanje teksta sutradan košta mnogo. Cena je uvek san. Nema ga. Ne umem da pišem kad sunce sija. Ne umem da pišem onda kada moram. Ne umem da pišem pre ponoći. Nekako mi ne ide. Svaki put, baš onda kada legnem da spavam, nešto me tada drmne. Uglavnom su mi tada oči već zaspale, ali um još uvek nekako radi. To je nešto što se ponavlja. Tada ne umem da zaspim. Jednostavno, ne mogu. Ustajem i pokušavam da to nešto zapišem. Nekad to ispadne dobro, nekad i ne. Tužno je kad nemaš u životu zbog čega da se drmneš. Sreća je kad imaš. Makar i posle ponoći. Bitno je da imaš kad. Bitno je da imaš zbog koga. Bitno je da imaš nekog ko će da te prodrma, bio taj neko tu ili ne. Ili te drmaju uspomene ili ono što se dešava. Nešto jeste. Nešto drma ljude čak i onda kada misle da se ništa ne dešava.

Foto: privatna arhiva

Prošlo je godinu dana otkako mi je preminuo stric. Prošlo je godinu dana od mog prethodnog rođendana. Prošlo je godinu dana otkako nisam popravila svoj bicikl. Prošlo je godinu dana od prošlog oktobra. Palo je novo lišće, drugačije. Oktobar je drugačiji u odnosu na prošlu godinu. Onaj stari je prošao. Završila se još jedna godina studiranja, došla je neka nova, drugačija, još uvek nepoznata. Mnogo toga se promenilo u ovom oktobru. Samo sam ja ostala zarobljena u onom prethodnom. Ovaj je lep, to ne mogu da poreknem, ali nije isti. Realno, nijedan nije. Uvek se nešto menja, uvek se nešto razlikuje. Za mene je onaj godinu dana stariji bio malo lepši. Bila sam malo veće dete. Neko je do tada bio pored mene. Na kraju, bio je tužan. Oktobar.

Nekad ti se u jednom mesecu sruši sve što imaš, dok ti se nekad izgradi sve ono o čemu mnogi sanjaju. Ljudi uvek pominju godine, uglavnom se nikada ne pominju meseci. Osim za određene stvari. Nekako mi se čini da mi mesece samo saberemo i stavimo ih zajedno u jednu godinu. To, na neki način, zvuči logično. Nakon toga, tu istu godinu računamo. Prošle godine sam bio na moru. Prošle godine smo išli na kampovanje. Jao, prošle su godine otkako te nisam videla. Treba ti godinu dana da se javiš. Sto godina te čekam. Gde si, brate, nema te sto godina! To je bilo pre nekoliko godina. Da li se sećaš kako je bilo pre 20 godina? Sve nekako, čini mi se, pričamo kroz godine. Lakše nam je da saberemo nego da odvojimo. Lakše je da kažemo godina, nego, na primer, neko se rodio ili umro pre tačno 245 dana. Lakše nam je da kažemo da je letovanje bilo pre godinu dana, iako je možda bilo samo četiri ili pet meseci pre nove godine. Lakše je.

To je lakše. Teže je to što se samim tim gubimo u vremenu i prostoru. Zaboravljamo kada smo bili negde. Zaboravljamo godišnjice, rođendane, nečiju smrt ili rođenje. Zaboravljamo kada smo krenuli na fakultet ili u školu. Zaboravljamo kada nam je bio prvi radni dan na poslu. Zaboravljamo kada su tačno bile neke stare stvari, jer ih računamo tako što mislimo da je dovoljno da se kaže da je prošla godina ili da su prošle godine. Najlakše je reći pre dve-tri ili sedam-osam godina. Teško je reći kada tačno. Tada neke stvari gube smisao. Onda, čovek sluša priče, čak i od najbližih ljudi, o tome da mu je rođendan negde oko decembra. Sluša priče od drugih o tome da je bio na odmoru negde oko juna ili i sam misli da jeste, a zapravo nije. Zaboravljamo gde smo bili i šta smo radili, zato što 12 meseci uporno sabiramo. Ne kažem da je to loše, ali na taj način mnogo toga zaboravljamo. Sitnice, detalje. Nekada i krupnije stvari. Za nešto određeno se vežemo, pa onda i zapamtimo. Mada, budimo realni, ljudi smo. Većinu zaboravimo. Zaboravimo kada nam se nešto tačno dogodilo.

Ovde je lako okriviti na hiljade faktora zbog kojih je to tako, ali logično je da čovek neće okriviti sebe. Zašto nam pamćenje liči na piramidu? Ona je u početku veća, dok je pri vrhu veoma mala. Zašto nam pamćenje liči na malu reku, koja se na kraju spoji sa nekom većom? Zašto nam je jezik poput vatre, dok nam je srce poput lave koja se nekada brzo ugasi? Zašto mislimo da imamo sreće samo onda kada točak sreće odluči da bude tako? Čiji je taj točak? Zašto sanjamo samo u snu? Zašto iz naših otvorenih očiju liju suze onda kada su tuđe oči zatvorene? Zašto se smejemo onda kada nismo srećni? Zašto mislimo da poznajemo kolegu kog viđamo svakog dana, kad ne znamo kakvo mu je bilo jutro ili prethodna noć? Zašto se nekad uporno vraćamo u prošlost, iako znamo da nam tamo više nije mesto? Ovo zašto može ići unedogled. Udaljili smo se. Ljudi od ljudi. Zato brojimo godine. Ne povezuju nas meseci.

Čovek je uvek kriv za sve. Možda nisam baš ja za nešto tvoje, ili nisi ti za nešto moje. Neki čovek uvek jeste. On je taj koji sabira i oduzima, dok smo ti, mi ili oni samo neko ko se uklapa. Učiš da brojiš onako kako te neko uči. Ja volim da pamtim. Volim da se trudim da pamtim. Mnogo toga i zaboravim, ali dešava se. Čovek ne može sve da pamti, ali može da se trudi. Taj trud nekome znači. Nekada je možda samo u pitanju glupost koja će nasmejati onog pored tebe. Godine nas razdvajaju, ali su tu meseci da nas bar malo spoje. Sitnice u mesecima. Sećanja. Uvek postoji mesec koji će ti biti lep, a postoji i onaj koji neće. Dani su već priča za sebe, o njima ćemo drugi put. Dan je posebna pustolovina koja se na poseban način zaboravlja.

Dolazi novi novembar, a sa njim i mnogo toga novog i malo nečeg starog. To nešto iz prošlosti nekim ljudima nikada ne nestaje, dok neki znaju da zaborave. U oba slučaja, meseci su bitni. Oni budući. Ja ću se suočiti sa oktobrom, ti biraj svoj mesec. Sa nekim stvarima moraš da se pomiriš, neke situacije da zaboraviš. Neke moraš i treba da pamtiš. Nešto da izbrišeš, a nešto da zapišeš. Sve je to normalno. Meseci su pred tobom. Samo nemoj da se zarobiš u jednom mesecu kao što sam to radila ja. To već nema smisla. Obožavaj one koje imaš pored sebe, ali i one koji tu više nisu. Ja ću popraviti svoj bicikl. Vreme je da napustim onaj stari oktobar. Znam da bi to neko koga više nema voleo. Ti probaj sa nečim drugim. Uvek postoji nešto što čovek može popraviti. Nije da baš mora sve da se kvari. Meseci će učiniti svoje, a nakon toga godine. Međutim, na prvom mestu si ti. Od čoveka sve kreće.

Pedale na biciklu mora neko da pokrene. Ovog puta ću to morati sama, jer znam da još uvek imam nekog ko će da me drmne. Nekog ko nije tu, dok će sa druge strane, uvek biti prisutan. Ovo će uvek biti naš mesec.

Ključne reči: kolumna , mesec , oktobar , budućnost , godine , sreća , tuga , bicikl , ljudi , ljubica slavković , život ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.