Tamo, u selu, sve je počelo

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Ne bih volela da navodim koje je selo u ovoj našoj maloj zemlji najlepše. Svako je lepo na neki specifičan način. Svako ima isti miris, ali različite doživljaje tog mirisa. Svi smo došli iz nekog sela. Ako nismo mi sami, došli su oni naši najstariji. Ako mi ne znamo kako je bilo nekada, znaju oni koji su nam o tome pričali. Oni su živeli tamo. Iz tog istog sela došla je tradicija. Baš iz tog sela u našim glavama postoje mnoge slike i misli. Baš iz tog sela nastala je i moja inspiracija. Tačnije, dva sela. Imam sreće. Tamo su živeli moji i vaši roditelji, a sada u našim glavama žive njihove priče. Takve priče žive zauvek.

Foto: Ljubica Slavković

Svako ima pravo da kaže da je selo iz kog potiče ili vuče neke korene najlepše. Svako ima pravo da kaže da je neko domaće jelo nastalo baš u selu gde je odrastao. Svako ima pravo da se seća. Svako ima pravo da se vraća svojim korenima, ali i da od tih istih korena ode. Nekada moraš da ostaneš, a nekada da odeš. Nešto te zadrži, a nešto pak odvuče. Znam da mladima, uglavnom, selo nije baš zanimljiva tema za razgovor. Mada, čini mi se da se ta situacija vremenom menja. Možda nam je dosadio gradski život. Možda nam fali baš sve ono o čemu su nam preci pričali, a što nikada nismo mogli osetiti.

Moj otac je nedavno bio u svom rodnom selu. Neću reći koje selo je u pitanju, jer bih onda morala reći i da je najlepše na svetu, a to nije fer. Svi volimo svoje. Doneo mi je staru dedinu burgiju i nekoliko jabuka. Burgija mi je bitna. Zato je i pominjem. Hiljadu sećanja vezuje se za nju. Doneo je još nešto. To su bile fotografije. Naravno, na mobilnom telefonu. Napravila sam mu od tih fotografija jednu kratku video priču, čisto da je ima. Međutim, to nije bila priča koje se on rado seća. Fotografije su bile čudne. Na neki način nepoznate. Prepoznala sam kuću, zgrade... Prepoznala sam staru plevnju i štalu. Prepoznala sam još mnogo toga. Nisam prepoznala samo znake života na tim fotografijama. Pamtim ih drugačije. Tada su tamo živeli ljudi. Sada tamo živi trava, mnogo trave. Drveće. Živi jedva prepoznatljiv put koji vodi ka seoskim kućama. Grmlje i šiblje opkolili su domove na stotine porodica koje su nekada radile i stvarale na seoskim posedima. Svojim posedima. U svom selu.

Svi ti ljudi su, osim kuća, zgrada i obradivog zemljišta, imali i uspomene. Tamo, daleko od drugih ljudi, nekim su se ljudima rađala deca. Negde tamo. Ti ljudi su u tim selima stvarali svoje porodice. Kreirali su svoje prve uspomene i crno-bele fotografije. Živeli su od prodaje plodova i životinja. Živeli su srećno ili tužno, bez žalbi. Imala sam sreće da na selu provedem veći deo svog detinjstva. Dva sela su u pitanju. Ionako sam rođena u malom mestu. Nikada me neće biti sramota da kažem da sam, ono čuveno, dete sa sela. Jesam. Mnogi su. Većina. To je teško glumiti. To je nešto što ne može da nestane ili da se sakrije.

Znala sam, kada sam bila mala, šta je tobogan, naravno. Međutim, mi smo kod dede, u drugom selu, pravili drugačiji tobogan. Stog sena je bio objekat za spuštanje, a penjali smo se merdevinama. Deda se uvek ljutio, naravno. Međutim, nama je bilo zanimljivo. Ljuljaške smo pravili od starih konopaca i daski. Vezivali smo konopce za drvo i glumili da smo na nekoj jako popularnoj ljuljašci. Sestra i ja volele smo da glumimo da čuvamo ovce, pa smo zbog toga oblačile staru bakinu garderobu, onu u kojoj je bila prava čobanica. Sa braćom smo skupljali kornjače u toku dana kako bismo ih čuvali u toku noći. Deda ih je uvek puštao van koša čim zaspimo. Ujutru bi nam rekao da su nekako pobegle. Znali smo da ne govori istinu. To nas nije sprečavalo da ih tražimo ponovo. Bile su nam zanimljive čak i kada bismo ih samo gledali.

Sećam se mnogo lepih trenutaka provedenih na selu. Verujem da naši roditelji imaju još milion lepih sećanja. I onih težih, naravno. Selo nije mesto gde se može živeti samo od uživanja. Stariji to najbolje znaju. Mada, mislim da nisu teška sećanja. Teška je sadašnjost. Nama mladima možda i ne toliko. Nikada nećemo imati u sebi onaj osećaj koji imaju naši preci. Ne znamo celokupnu sliku života tamo, ali je dobro što smo imali prilike da osetimo makar neke delove. Nešto kroz priču, nešto i kroz doživljaj.

Sve ovo bila bi jedna lepa priča puna emocija i lepih sećanja kada bi realnost sada bila drugačija. Nažalost, situacija se promenila. To je ono što svi znaju. Ne kažem da je ovo tužna priča, već je tužna realnost. Nema više onog što je bilo. Nema više slatkiša od jedne bake, jer je odavno umrla. Možda je i vaša. Nema više najslađe supe na svetu, koju je pravila druga baka. Baka je morala da se preseli. Nema više dekinog šešira, koji miriše na štalu, jer deke nema, a ni štale uskoro neće biti. Ostao je jedan deka na selu sa pet mačaka, pet pasa i tri kokoške. Pravi rakiju i živi sa još možda pet ljudi u celom selu. Čuva i nekoliko koza kako bi se ove malene životinje nečim dodatno hranile. To je sve. Kako je u vašem selu? E, to je putovanje.

Mladi pate jer odlaze od svojih domova mnogo ranije. Stariji pate iz istog razloga. Patnja je ista. Samo ne razumemo jedni druge. Razdvajaju nas generacije, doba i razmišljanja. Starima ne znači možda ništa to što mlad čovek odlazi sa koferom negde daleko. Mladima pak ne znači možda ništa što se neko stariji odselio daleko od doma da bi mu bilo bolje. Možda se samo ne razumemo. Selidba je selidba. Uvek postoji razlog. Moja baka kaže da se živi dok se ognjište ne ugasi. Nakon toga, biti živ ili mrtav, nije važno. Ako nije ognjište, nešto se ugasilo. Nešto u nama.

Šta je glavni razlog čoveku da ode i da se vrati? Šta je da ne ode, šta je da se ne vrati? Nije to samo ljubav. Nisu to samo ljudi. To je nešto što svako za sebe zna. Ili ne zna. Šta je dom ako jednostavno odeš? Šta ćeš, sa druge strane, sa kućom ako nemaš od čega više da živiš tu gde jesi? Sve su to radost i tuga. Ostavljaš jedno, započinješ drugo. Vraćaš se ili ne. Nema drugog objašnjenja. Uvek postoji razlog da ostaneš, a postoji i da odeš. Samo je pitanje vremena. Oni koji ostanu nekada maštaju da su na drugom mestu. Oni koji odu maštaju da su tamo gde su bili. Ljudima je teško ugoditi, jer je težak i život. Ali svi sanjamo isto. Svi.

Sanjamo svoje dok se bojimo da je možda tuđe. Sanjamo tuđe i želimo da je naše. I opet se bojimo. Iz straha napuštamo naše, iz straha odlazimo u tuđe. Selo je učitelj naše zemlje. Ni iz čega ni u šta. Iz svačega ni u šta. Ne moraš da živiš na selu da bi shvatio smisao života. Vrati se samo nekad. Možda tada shvatiš gde ti je mesto. Mesta ima, samo je bitno kada će ga biti baš za tebe. Možda ti koreni pomognu, možda i ne. Nećeš znati dok ne probaš. Šta je lakše − otići ili se vratiti?

Ključne reči: kolumna , selo , početak , budućnost , mladi , stariji , Grad , ljubica slavković , život , preci , porodica , ljubav ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.