Nisi rođen da budeš oni

Ljubica Slavković 2019.
Komentari

Oni ljudi tamo, oni su to rekli. One žene iz komšiluka, one šire tračeve o tebi. Onaj čovek te je video. Gde si bila sinoć? Oni su mi rekli šta si radila. Onaj čovek te je video da dolaziš iz prodavnice i nosiš kese pune namirnica. Šta si to kupila? Ona deca su se smejala kada si se saplela na ulici. Ja imam onog čoveka da mi kaže šta se desilo tada. Svaki dan i tako u nedogled. Ko su ti oni? Ko je ta žena, muškarac ili dete? Zašto su svi ti oni jednostavno oni, a nisu imenovani? Samo su jedna obična zamenica, običnim ljudima jako zanimljiva. Ne zato što postoje, već zato što se ljudi boje šta će ti isti ljudi reći. Zato takvi kao oni i postoje.

Foto: Ljubica Slavković

Kada sam bila mlađa, jezik mi je bio znatno brži od pameti. Roditelji me nisu tako učili. Međutim, karakter ili šta je već u pitanju bilo je veoma teško zaustaviti. Ne kažem da je sada sa mnom lakše. Kako moji roditelji kažu, počela sam da pričam sa šest meseci. Od tada jednostavno ne prestajem, a nekada i kada treba ne umem da ućutim. Učim, ali teško to ide. Ne znate vi to kako je kad kreneš da pričaš sa šest meseci. Ne znam ni ja u suštini. To trpe oni koji su najduže oko mene. Šta da se radi, kako je − tako je. I meni i njima.

Međutim, moja uvodna priča je poput male bebe kakva sam i sama bila kada sam progovorila. Druge stvari su opasnije. Opasnije je kada kreneš da sazrevaš i odrastaš, kada se svaka reč i svako delo sve više čuju i važe, kada imaš gde i šta da kažeš. Nezavisno od toga da li želiš ili ne, nekada moraš da pustiš glas. Tako to ide. I najćutljivija osoba na svetu kaže nešto kad mora. Ljudi su opsednuti pričom − o sebi, drugima, svojima ili tuđima. Samo, neki od tih ljudi nekada nemaju granicu. Kada carinici na granici traže identifikaciju kao uslov za prelazak u drugu državu, ne rade to bez razloga. Nisi naš, iz druge zemlje si. A kada ljudi u jednostavnim međuljudskim odnosima pređu granicu, tim činom prelaze i pravilo identifikacije, jer je u odnosima među ljudima sve moguće. E, to su ti oni ljudi.

Mozgam dosta dugo kako bih shvatila šta je čoveku preče od života. Zašto je ono tuđe nekako zanimljivije i primamljivije nego nešto svoje? Zašto je bitnije da li je komšija uključio testeru u šest ujutru nego to što imam još dva sata sna? Zašto je neki kolega dobio deset na ispitu, a ja nisam? On je znao manje, bio je hvalisav i lažljiv. Ja nisam. Zašto ljudi pričaju da nema posla kada svuda možeš da nađeš posao za 20 hiljada dinara. Zašto to oni pričaju? Zašto niko ne vidi koliko se trudim oko nekih stvari, dok neko ne radi ništa? Zašto meni cveće vene dok komšinici sveta, a trudim se? Zašto meni neko ne spremi večeru i savršeno postavljen sto? Ja to radim. Zašto su mi napisali kaznu kada onima koji su na isto mesto pre nekoliko dana parkirali auto nisu? Zašto me niko ne sasluša onako duboko kada pričam o svojim problemima, kao što ja slušam? Zašto ljudi pate kada vole? Da li to ide zajedno?

Zašto moram da se selim svake godine ili čak dva puta u toku jedne godine? Zašto moram da vučem kofere i tonu kesa? Neko to ne mora nikada. Zašto roditelji imaju neprospavane noći? Ne piju, ne izlaze. Ljuljaju decu i pričaju bajke. Zašto roditelji rade gotovo ceo život? Da bi deca imala sve. Zašto je more luksuz? Nema para. Zašto ljudi mrze ponedeljak? Bio bi lep dan da nije početak nečega. Zašto kasni prevoz? Nema gradskog autobusa. Zašto se studenti boje četvrte godine, dok se radnici boje samog brojanja godina radnog staža? Zašto prebrojavamo cigarete u kutiji i dane u nedelji?

Celog života brojimo. Otkad smo postali svesni šta su brojevi, to ne prestajemo da radimo. Računamo, brojimo, razmišljamo. Postajemo oni. Ako ne prestanemo sa tim, bićemo samo ljudi koje će zanimati sve ono što zanima one ljudePostaćemo ljudi preokupirani sopstvenim životom, koji će vremenom postati nama samima dosadan. Nakon toga, tuđi život će, naravno, biti zanimljiviji. Zašto? Jednostavno, nije naš, kakav god on bio.

Zato, ako ne želiš da budeš oni, prihvati svaki ponedeljak kao novi dan i novi početak nečeg drugačijeg. Zalij cveće i pitaj za savet. Idi pešaka ako dugo nema autobusa. Spremi sam sebi prelepu večeru. Kofere shvati kao pakete koji idu u bolju budućnost. Idi na more, uvek postoji rešenje. Ogrebi se za par cigareta, sutra će ih biti. Završi fakultet. Jeste to samo diploma na kraju, običan papir. Mada, sigurno neće završiti u toaletu. Ne brini za staž, to se nikad ne zna. Sve radi onako kako želiš.

Možda deluje smešno, ali oni su kao takvi opasni. Ako ne mariš šta ti komšija nosi u kesi kada se vraća iz prodavnice, ima nade za tebe. Hiljadu pitanja nas okupira, a na ta pitanja često nemamo odgovore. Hiljadu stvari nas okupira dok milion stvari zapostavljamo. Život nema smisla ako zauvek ličiš na zamenicu. Nisi rođen da budeš zamenica. Budi subjekat svog života, kakav god on bio. Možda će te neki bolji oni primetiti. Rečenica može da uspe bez subjekta, ali život ne može. Budi svoje ja, sve ostalo je manje važno. Oni su na kraju.

Ključne reči: kolumna , Oni , ljudi , život , ljubica slavković ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.