Koliko dugo igramo žmurke?

Ljubica Slavković 2018.
Komentari

Pisala sam i kada sam bila mlađa, ne samo sada. Pisala sam jer volim, a i sada to radim. U jednom od svojih sastava iz osnovne škole napisala sam da kada gledam u nebo, tada razmišljam o sebi. Tada mi se činilo da sve znam. Čudila sam se u tom dobu sama sebi, otkud mi toliko znanja? Činilo mi se da znam skoro sve. Sve mi je bilo zanimljivo. Bila sam dete. Bila sam mala. Mislila sam da znam mnogo, iako nisam znala ništa. Danas znam više, ali sam još uvek mala. Možda ne za sebe, ali mala sam u odnosu na ceo svet, zemlju i neke ljude.

Foto: Ljubica Slavković

Ja bih se sada opet vratila na nebo. Ne u bukvanom smislu, nego u onom šta mi je ono donosilo kada pogledam u njega. Rekla bih, neku vrstu slobode, mišljenja, neki neiskusni stav. Znate, kada ste deca, nekako vam deluje sve lakše. Bezbrižni ste, bezbedni, sigurni, jer o vama tada postoji osoba koja će se brinuti. I taj neko uvek brine. Barem su nam tako govorili  uz onu čuvenu izreku da su mala deca mala briga, a velika deca ona veća briga. Tada toga nismo ni bili svesni. Možda nismo ni sada – možda sve dok ne postanemo roditelji. Još uvek to ne znamo. Roditelji su na osnovu iskustva slutili šta će nas možda dočekati kada počnemo da odrastamo. Za vremenski period osnovne škole, zatim srednje, a kasnije i fakulteta. Nekako su oduvek sve znali ili predosećali. Možda su znali da nas čekaju teška vremena, ali duboko verujem da nisu ni zamišljali da će biti ovako.

Ko su danas mladi u Srbiji? Pa naravno oni sa koferom u ruci. Ko su danas oni koje kažnjavaju kada govore istinu? To su oni koji se bore i govore iskreno. Ko su danas oni koji zarađuju? Oni što znaju čoveka ili oni koji nalete na tračak sreće u gomili muke. Ko su danas vodeća lica u bilo kojoj oblasti? Raznovrsna populacija. Retko, nažalost, pošteni ljudi.

Što bismo mi, kao narod, rekli, čast izuzecima, jer hvala Bogu uvek postoje? Šta je sa onima koji to nisu? Previše pitanja za ovako malu zemlju, a premalo odgovora. Čudna situacija. Ali, zar svako pitanje ne bi trebalo da ima odgovor? Makar neki poput: ne znam ili nemam komentar. Nama, običnim ljudima, danas se baš malo odgovara na sasvim obična pitanja. Mada, navikli smo. Često čujemo kako je – tako je, ali retko dosta je

U ovoj zemlji vlada strah. Teško je bez posla, teško je i na poslu. Teško je bez diplome, a teško je i sa njom. Teško je kada si drugačiji, a kada si isti, onda si samo deo mase. Teško je uspeti, a na neuspeh smo navikli. Teško je lagati, a lažemo se svakog dana. Sve je nekako teško. I kada se bunimo, ne bunimo se dovoljno. Kada radimo, ne radimo dovoljno. Tako je i sa učenjem – tako je sa životom.

Šta je u ovoj zemlji najlakše uraditi? Otići, zar ne? Ili joj se pridružiti u formiranju adekvatne armije za brže, jače i bolje pobede? U škripcu smo, iako su kafane i kafići puni – iako se čini da se novca ima. U škripcu smo, iako se čini da napredujemo. Propadamo polako i polako se gubimo. Koliko će nas biti za par godina? Dovoljno da odigramo jednu partiju žmurki kako bismo slagali sebe da to nije istina? Koliko ljudi treba da ode da bismo shvatili da nam slagalica nije sklopljena onako kako treba, iako njeni delovi veoma liče jedan na drugi? Šta ljudima treba da shvate da živimo teško? Verujem da vas šokira činjenica koliko je ljudi samo poginulo proteklih par meseci, radeći na nekom gradilištu, a da nisu ni bili prijavljeni. Koliko su majke tek rođenih beba u lošoj situaciji. Činjenica koliko ljudi nema posla. Koliko diploma hvata prašinu na podstanarskim policama. To da smo izgubili poverenje u medije jer više nisu slobodni. Sve ove stavke i još mnogo njih većini u ovoj zemlji nisu dovoljne da shvate kako stvari stoje. U šta vi verujete i šta bodrite ako živite ovako? Koje je vaše opravdanje? Gde se ovde pravda izgubila i zašto ste stali i prepustili se strahu? Verujem da svaka individua u Srbiji zna šta je pravda i da isto tako zna da smo je na neki način sami isključili i deaktivirali. Uronuli smo u nešto što su nam drugi nametnuli. Prihvatili smo tuđu igru i sada igramo po tuđim pravilima. Tu je teško pobediti. Kako je lako bilo ono detinjstvo. Kada se znalo ko juri i kada se znalo ko žmuri u svim našim najpoznatijim igrama. Tada su se i svađe završavale sa lakoćom. Danas su stvari malo drugačije. Ljudi iz detinjstva koju su se nekada igrali nevinih igara, danas igraju vešto i sigurno. Ne mareći za prošlost i ne mareći za ono nevino detinjstvo i vreme provedeno sa prijateljima. Možda i njima nije lako. Mada, svakako, nikome nije.

Volela bih da sada pogledam u isto ono nebo i da mislim da mi je sve jasno i da sve znam. Svakako bi bilo lakše. Sada kuda god da pogledam, ništa nije kako treba. U nebo više i ne gledam, strahujem da su nas čak i zvezde izdale, a da ih je Mesec nagovorio na to.  Ne smem mnogo govoriti o tome. Sateliti su još uvek tu, verujem da motre i prate svaki korak, pogotovo korak običnih ljudi.

Ključne reči: kolumna , žmurke , ljudi ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.