Ivan Redi: Rečju, delom i mišlju treba da menjamo grad na bolje

Anastasija Arvai 2019.
Komentari

Predavanje pod nazivom Arhitektura kroz život održano je 12. novembra u Deli prostoru, u okviru projekta Kreativnost za sve. Predavanje je održao niški arhitekta u penziji Ivan Redi, koji je studentima doneo priču o njegovom životnom i poslovnom iskustvu.

Foto: Đorđe Stanojević

Ideja projekta Kreativnost za sve je približavanje kreativnih industrija i modernih tehnologija mladima. Tema radionice bila je arhitektura, a najavljeno je sedam različitih tematskih segmenata za predstojeći period. Ivan Redi magistrirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu i arhitekturom se aktivno bavio 47 godina. Bio je predsednik Saveza arhitekata Srbije, a kroz karijeru se posebno bavio banjama i banjskim mestima. Osim toga, godinama unazad bavi se humanitarnim i društvenim radom. Na predavanju je govorio o počecima i razvitku svoje karijere, a nakon predavanja je za Studentski dnevni list govorio o Nišu, omladini i najdražim arhitektonskim projektima.

Zašto je važno organizovati ovakva predavanja koja su namenjena mladim ljudima?

Ivan: Mislim da je interesantno i važno čuti ljude koji su u određenoj struci napravili iskorak, koji su u svojoj karijeri, kraćoj ili dužoj, pomerali granice. Ja sam i pored svojih godina pomerao sopstvene granice u svakoj fazi života. To je kao način razmišljanja lepo da se prenese i drugima kako bi oni mogli da svoje korake mere prema nečemu što je neko već uradio. Važno je čuti ljude koji su u poslovnom, javnom, stručnom ili porodičnom segmentu svog života napavili korak napred da bi ostvarili određene ciljeve.

U kojoj meri se mladi danas interesuju za arhitekturu?

Ivan: Mislim da se danas mladi mnogo kvalitetnije i u većem broju bave arhitekturom nego nekada. Između ostalog, na to utiče pristup informacijama. Kad sam ja bio na početku karijere dostupni su bili samo časopisi koji su stizali sa velikim zakašnjenjem ili ih čak nije ni bilo. Sada je moguće u svakom trenutku i na bilo kom mestu saznati praktično sve. Na poslednjem Salonu arhitekture sam se oduševio radovima mladih arhitekata, odnosno studenata arhitekture. Pokazali su izuzetan kvalitet za tu fazu njihovog razvoja, ali treba znati da je to dugotrajan proces i da ne ide toliko lako. Nisu svi aktivni onoliko koliko mogu da budu, ali je danas to jedna značajna većina koja može da menja sredinu u kojoj se nalazi. 

 

IMG a82e0cf9f1f2529f732ed54be3b4cd40 V

Ivan Redi u razgovoru za SDL; Foto: Đorđe Stanojević

Koliko je Kazandžijsko sokače uklanjanjem kaldrme izgubilo duh starog Niša?

Ivan: Ovo je iskorak u dobrom pravcu. Odgovor na pitanje da li je moglo malo drugačije zahteva više vremena, ali je ovo dobar potez. Najpre, moramo definisati kaldrmu. Kaldrma je oblik popločavanja, odnosno obrade saobraćajnica, ulica ili puteva, gde se obluci iz reke ređaju jedan pored drugog. Dakle, drugi sistem obrade tih površina kamenom je kocka i to su najčešće granitne kocke, mada je u istoriji arhitekture bilo i drvenih kocki, naročito kada se radilo o značajnim površinama gde je buka trebalo da bude manja. Kazandžijsko sokače nikada nije bilo uređeno. Ono je bilo, ja se toga vremena sećam, jedna zapuštena ulica sa tu i tamo nekim površinama po kojima je moglo da se gazi. Kada je padala jača kiša bilo je nemoguće prolaziti ulicom. Treba uzeti stare fotografije iz sedamdesetih godina i videće se da je ovo što ja govorim vrlo precizno obrazloženje. Mi smo skloni da stvaramo slike i živimo na mitovima. To o Kazandžijskom sokačetu i kaldrmi kao istorijskom popločavanju je jedan mali mit.

Kao arhitekta sa utemeljenim znanjem i iskustvom, šta vidite kada pogledate Niš?

Ivan: Ja Niš, volim to da kažem, gledam srcem. Jedan moj prijatelj često govori da se srcem najbolje vidi. Niš čitam srcem i želim da svakog dana na svakom mestu napravim neki mali pomak. Ne razmišljam pojednostavljeno, banalno i trivijalno. Ne razmišljam o tome kako je ovo ovde prljavo, kako je ovo tamo krivo... Video sam sve lepote ovog sveta, ali postoji nešto što vi nosite kao svoje. To ne može da se stavi u ravan ovoga ili onoga, to je vaše. Znate, kao što kažu, nije sramota biti siromašan. Zašto bi Niš trebalo da se stidi zbog toga što je pre samo 140 godina bio turska kasaba? Zašto bi trebalo da se stidi zbog toga što su ga u Prvom i Drugom svetskom ratu rušili? Zašto da se stidi zbog toga što je 1999. godine neopravdano bombardovan? On je takav kakav jeste. Mi, Nišlije, imamo potrebu da svakog trenutka na svakom mestu naš grad, ako ga volimo, menjamo na bolje. To što smo rekli za Kazandžijsko važi i za Trg kralja Milana, Tvrđavu, Bubanj... To važi za ceo Niš. Rečju, delom i mišlju treba da menjamo grad na bolje.

Da li postoji deo grada ili neka konkretna građevina koja Vam je posebno draga? 

Ivan: Ima nekoliko građevina koje volim i koje su mi drage, ali posebno mi se dopada nova Crkva svetog Cara Konstanitna i Carice Jelene u Parku Svetog Save. Malopre sam govorio o mom pristupu i tome šta ja tražim u arhitekturi. Mnogo toga sam pronašao upravo u toj crkvi. Drugo, poznajem crkveno graditeljstvo i znam šta se gradi u Srbiji i širom sveta. To je predivan primer koji pokazuje da je moguće iskoračiti, da nije potrebno da budemo stalno retro i da se vraćamo Vizantiji i Moravskoj školi. Nema potrebe da idemo unazad. Treba u srcu nositi istorijski put, ali mi živimo u 21. veku. Takođe, nije pošteno da stavljamo u istu ravan nekog ko je u 14. veku zidao kamenom i ciglom, a sada se ovde radi sa armiranim betonom. Primenom modernih materijala u arhitekturi neretko se samo skriva duboko neznanje.

Koji projekat u Vašoj karijeri smatrate svojim najvećim uspehom i najdražim delom?

Ivan: Od većih projekata, to je kupalište Terme u Austriji. Magistrirao sam na temi Nastanak i razvoj banjskih mesta i vrlo profesionalno sam se bavio tom temom, baš do najdubljih izvora u traženju odgovora. Izdvojio bih i Spomenik nebeskim pevačima na Letnjoj pozornici. Godine 1984. obeleženo je 25 godina Horskih svečanosti, te sam napravio obeležje koje govori o perfekciji pevanja, jer pevanje to traži. Treća stvar koju bih izdvojio je česma koju sam donirao na Trgu Patrijarha Pavla. Tu česmu, napravljenu u Gracu, iz velike ljubavi prema svom gradu 2013. godine sam uradio i projektovao, a ono što je najlepše u njoj je dostupnost svima. Na njoj i mala deca mogu popiti vodu kada se podignu na prste. Ne mogu da postoje bilo kakve barijere i ograničenja. Arhitektura mora da služi svima.

Šta mislite o mladima, studentima, njihovom aktivizmu i uspesima? Kako biste ih dodatno motivisali?

Ivan: Stvar se kao i kod arhitekture uspešno menja. Ja se družim sa svima, nisam orjentisan samo na studente arhitekture. Mladi su se iskazali u slikarstvu, muzici, nauci, sportu, humanosti... Neverovatno je lepo koliko su ta deca u svom relativno kratkom životu postigla. Ona su tu, pored nas, to je komšijsko dete, ali mi to ne znamo jer ih ne afirmišemo dovoljno. Generalno je mnogo više pojedinaca koji bez pitanja ulaze u procese da se bore za neko bolje sutra. Međutim, mislim da još uvek ne postoji kritična masa, koja mora da postoji da bi došlo do bilo kakve promene u društvu. Mislim da će se ona kroz izvesno vreme stvoriti.

Ključne reči: društvo , intervju , ivan redi , arhitektura , deli prostor , radionica , kreativnost za sve , arhitektura kroz život , Niš ,

Komentari

Morate biti registrovani i prijavljeni da biste ostavili komentar.